NOMADSKA TRILOGIJA

Vahida Ramujkić, srpsko-katalonska slikarka i multimedijalna umetnica, umetnički „nomad“, (kako je sve češće imenovana u javnosti), vratila se iz Barselone, da bi nam prezentovala izložbu „Oluja i povratak kući i druge strašne priče za decu“, održanu krajem Februara u galeriji Zvono.

Ova izložba se sastoji od više celina, počev od dokumentarnog filma (realizovanog u saradnji sa Dionisom Escorsom) koji je posvećen harizmatičnoj ličnosti Bojane Jelenić (Vahidine bake) i njenom povratku u Kordun nakon balkanskih ratova devedesetih. Drugi deo izložbe posvećen je skicama, crtežima, posvetama i uspomenama, koje svedoče o prisnosti autorke prema svojoj junakinji. Te skice se mogu shvatiti i kao svojevrsna knjiga filmskog snimanja (ili storyboard), koja služi da nas upozna sa sižeom i snimanjem pomenutog dokumentarca. Uz sve to, Vahida Ramujkić je napisala i istoimenu knjigu, koja sve ove informacije, pripovedačkim putem, objedinjuje koricama.

Ovaj sveobuhvatan, epski pristup, potpuno odgovara širini teme u kojoj se sreću prošlost i sadašnjost, rat i mir, odlazak i povratak, čineći harmoničnu vizuelnu celinu, u kojoj dubina umetničkog pogleda nadvladava istoriju tragičnih životnih perioda.

Ova izložba, ostavlja nas u neobičnom raspoloženju. Sa jedne strane, gledamo uzbudljiv dokumentarni materijal sa Balkana, a sa druge, zbirku crteža koja, smirenim rukopisom, asocira na drevnu umetničku podsvest, počev od mitologije pećinskog rukopisa, preko mistike naivnog slikarstva, pa sve do minimalnosti dečijeg crteža.

Crteži Vahide Ramujkić upućuju nas na magiju likovne umetnosti, i to baš na izložbi posvećenoj filmskom delu. Baš su zato knjiga snimanja, ilustracije i storyboard ovde mnogo efikasniji od filma čijem marketingu služe. Ne zato što autorka bolje vlada olovkom nego kamerom (odlično se snalazi u oba), već zato što nam se čini da bi možda i svaki film bio nemoćan pred svakim izloženim crtežom, kada bi se iko setio da ta dva uporedi.

Uloga ovih filmskih skica, akcentovanijih od samog filma, navodi nas na razmišljanje:
Da nam nije nešto promaklo u percepciji umetnosti, onda kada su nam masovne informacije zaokupile pažnju ?
Da li pokretne fotografije, kao i ukoričena reč, zaista mogu da nadjačaju esencijalnost likovnog arhetipa?
Šta ako je savremena publika u zabludi da ide u bioskop zbog filma, da kupuje knjige zbog reči i skida albume zbog muzike, a da zapravo, sve vreme učestvuje u opšteumetničkoj dopuni likovnih ilustracija?

Bez upitnog konceptualizma i zagonetnog avangardizma, ova umetnica se usudila da snimi realističan film, nacrta realistične skice i napiše realističnu knjigu, i da nam taj komparativni triptih poređa u jedinstveni instalacioni eksperiment, u kojem je crtež, gotovo po biološkoj nužnosti, pripao superlativu.

Kada informatičko doba u kojem živimo bude nasleđeno dobom Ideje, kojem težimo, propratni materijali naših dela pokazaće se kao dobitna umetnička tajna. Kada napokon verbalizujemo sve što mislimo da je savremeni umetnik hteo da kaže, vratićemo se na crteže Vahide Ramujkić, koji će nas, po ko zna koji put, ostaviti bez teksta.

Marko Kostić